Мучили, поткивали, клали и стрељали српске свештенике

Мучили, поткивали, клали и стрељали српске свештенике!

Бањалука – Према исказима православних свештеника избеглих из НДХ у Србију, први свештеник Митрополије дабробосанске који је страдао у НДХ био је парох биљешевски јереј Миладин Минић, који је службовао у истоименом сарајевском насељу.

Ови подаци дати су Комисији за прикупљање података о страдању Срба коју је формирала Канцеларија Светог архијерејског синода Српске православне цркве.

Минића су у ноћи, 19. априла 1941. године, убили бивши римокатолички жупник из Бусоваче Еуген Гујић, познати развратник и алкохоличар, и двојица муслимана.

Након што су, разваливши врата, у глуво доба ноћи упали у свештеникову кућу и везали га, опљачкали су и кућу и оближњу цркву.

Кад су везаног свештеника повели из куће у ноћ, као „јагње на клање“, попадија их је на коленима преклињала да му само живот спасу, на шта ју је један од муслимана кундаком пушке ударио, од чега се онесвестила.

Одмах затим, пред парохијским домом, један за другим, зачули су се болни крици младог свештеника којег су муслимани, један за другим, бајонетама боли и касапили. Након тога одјекнуо је револверски пуцањ којим је Гујић докрајчио муке свештеника Минића.

Тело су одвукли мало даље од куће, и затрпали камењем.

У намери да побију и свештеникову породицу – супругу, децу и стару мајку, у кући су поставили бомбу, али је нису правилно монтирали, па није експлодирала.

Већ наредног месеца, у мају 1941. године, усташе су затвориле вероучитеља у Сарајеву протојереја Милана Божића, а потом га спровеле у Загреб, где је био у затвору са митрополитом Петром Зимоњићем. Из Загреба је одведен у логор „Даница“ код Копривнице.

Према сећањима једног од заточених, касније протераних свештеника, у овом логору их је било 26. Из логора је у Србију протерано десет свештеника, а 16 је убијено на разне начине.

Одатле је у једном транспорту 30. јуна 1941. године Божић пребачен у Госпић и смештен у казнени завод, где је убијен у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године.

У јуну 1941. године усташе су заробиле јереја Доброслава Блажевића, пароха у Доњем Вуковску код Купреса, потковали су га и везали за запрежна кола. Убили су га на путу за Бугојно. Његово тело никад није пронађено.

Породицу су му усташе депортовале у логор у Цапрагу, код Сиска, а одатле у Србију.

Парох возућки протојереј Јован С. Зечевић, већ је у младости показивао слободарски дух. Као ученик седмог разреда гимназије био је у групи Гаврила Принципа због чега су га аустријске власти осудиле на четири године тешке тамнице, коју је издржавао у Бихаћу, Тузли и Зеници.

Усташе су га ухапсиле због његовог националног и пастирског рада и затвориле у Завидовићима одакле је у јуну 1941. године са групом Срба у теретном вагону пребачен у Копривницу.

Према сведочењу очевидаца свештеник Зечевић је био посебно мучен. Из Копривнице је одведен у непознатом правцу одакле се више није вратио.

Пароха у Благају код Купреса протојереја Марка Поповића усташе су ухапсиле 20. јуна 1941. године у Купресу и одвеле у Бугојно, где је у затвору држан неколико дана.

Одведен је 24. јуна према Горњем Вакуфу и убијен у шуми Јусуфа Спајића. Син Ђорђо, лекар из Београда, успео је да пронађе гроб и кости, али без главе, и пренео их у гробље Чипуљић, код Бугојна.

Према извештају секретара црквеног суда у Сарајеву свештеника Жарка Поповића, јереја Доброслава Соковића из Сјеверина код Рудог „на веру“ је преварио усташа Бего и довезао га свезаног у џаку на колима у Рудо. Из Рудог је 25. јула 1941. године послат возом за Сарајево, где су га усташе убиле.

Катихету у Сарајеву протојереја Богдана Лалића усташе су ухапсиле у јулу 1941. године и стрпале у затвор, који се налазио у Сарајевској богословији. Са њим је ухапшен и у затвор одведен и његов син, ученик Богословије.

Поуздано се зна да су на Видовдан, 28. јуна 1941. године били у затвору. Касније су одведени у Госпићки логор. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно.

Пароха у Нишићима код Сарајева јереја Димитрија Рајановића усташе су у августу 1941. године одвеле према Семизовцу, а убијен је са групом Срба негде око Илијаша.

Парох блажујски Јереј Реља Спахић, из истоименог сарајевског насеља, остао је на слободи и обављао своју свештеничку дужност све до 10. августа 1941. године, још једино он, јер су већ скоро сви свештеници до тада били позатварани или протерани.

Тог дана је заједно са 26 његових парохијана у аутобусу одведен у Бутмир изнад Блажуја и Илиџе, где су сви стрељани.

Свештеник је последњи убијен, а његови џелати остали су запањени и зачуђени, што су после и сами признали, великом присебношћу и светом мирноћом овога свештеномученика.

На позив да клекне, мирно је одговорио: „Српски свештеник не клечи“, а када су му рекли да сагне главу рекао је: „Не, хоћу да видим како убијате“.

Раширених руку је пао на гомилу мртвих парохијана својих, као да је хтео да телом својим обележи крст над гомилом преминуле браће своје, да мртав благослови оне које је и за живота благосиљао.

Срна