Логор Јасеновац је био највећи концентрациони и логор смрти у Независној Држави Хрватској на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата.
Формиран је у августу 1941. године у околини истоименог градића, а уништиле су га усташе априла 1945. године да би сакриле своје злочине. „Радни логор Јасеновац“, како га назива хрватска државна администрација, био је стратиште за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста, полова, старосних доби, социјалних, образовних и других профила, као и за комунисте,партизане, помагаче и симпатизере Срба, Рома и Јевреја.
Систем логора Јасеновац је био злогласан по варварским методама и великом броју жртава. Логор Јасеновац је био први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао све до краја њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и деца.
Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу осмислио Вјекослав Лубурић, који је био и његов први командант.
Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 km југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску и у Јастребарском, а женски логор у Старој Градишки југоисточно од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу. У Јасеновцу је Независна Држава Хрватска извршила геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. У њему је страдао и одређен број Хрвата и Муслимана. То су били антифашисти, комунисти и симпатизери и помагачи Србима. Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег рајха, службеног имена „Усташка обрана, Заповједништво сабирних логора Јасеновац“, био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС) односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација те управа и осигурање логора. Уз централни логор III Циглана, поступно су током 1942. формирани и други делови логора: радна група Кожара — основана 1942. године у самом мјесту Јасеновац; логор Стара Градишка — други по величини логор, смјештен унутар објекта бивше казнионице; те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци.
Тачан број жртава у системима логора Јасеновац није никада утврђен. Спомен парк Јасеновац је до 2012. утврдио поименични списак око 83.000 жртава, док су истраживачи Музеја жртава геноцида до сада саставили поименични списак од око 88.000 жртава.
Усташе и културбундовци у логору Крапје или Брочице августа 1941. са предметима конфискованим од првих логораша
Логор Даница је био први логор на територији НДХ, а логор Јадовно је био први логор које су усташе користиле за ликвидације. Јадовно је коришћено од маја 1941. па до августа 1941. када су то подручје преузели Италијани. Стога су власти НДХ приступиле изградњи логора на на другом мјесту.
Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво „за градњу дрвених барака у Јасеновцу“. Власти НДХ су планирале да таоце користе за одводњавање Лоњског поља и градњу насипа дуж пруге Јасеновац-Новска. Иако се као локација логора спомињало мјесто Јасеновац, први заточеници допремани су на пољану поред села Брочице. Логор је основан од 15. до 21. августа 1941, а први затвореници су стигли 20-21. августа да направе бараке у кампу Брочице. Ти први допремљени заточеници били су мушкарци, Срби и Јевреји које усташе нису стигли ликвидирати након затварања комплекса усташких концентрационих логора Госпић—Јадовно—Паг. Први заповједник логора Брочице био је усташки поручник Иван Рако, а подручје логора Крапје осигуравала је 22. сатнија Усташке војнице. Због све бржег прилива заточеника усташе су убрзо приступили изградњи новог логора на ливадама између села Крапје и Плесмо, неколико километара југозападно од Брочица, према ријеци Сави. Од првих 600 заточеника из Госпића, око 300 људи, углавном Јевреја је упућено у Крапје осам дана по доласку, гдје су спавали на отвореном јер су се бараке тек градиле. Осим логораша са Пага и из Госпића, у нови логор су почели доводити други заточеници. Први заповједник логора Крапје био је поручник Анте Марић, а чували су га припадници постројбе 14. и 17. сатније Усташке војнице. Најранији пронађени документ у ком се помиње логор Јасеновац датиран је на 11. септембар у писму Диде Кватерника Главном стожеру домобранства у ком даје инструкције да се око 50 ухваћених особа из Бијељине отпреми у овај логор. До октобра 1941. логори Брочице и Крапје били су углавном самостални, а привремено заповједништво је у мјесту Јасеновац је водило бригу само око прехране талаца. Привремено заповједништво је било директно подређено Уреду III Усташке надзорне службе у Загребу, чији је руководилац до децембра 1942. био Вјекослав Лубурић. Први заповједник система логора Јасеновац од октобра 1941. био је Лубурићев замјеник Ивица Матковић. Од октобра 1941. до прољећа 1942. заповједник сабирног логора био је Ивица Бркљачић, Љубо Милош је био заповједник радне службе у логору Циглана, а заповједник логора Јосо Матијевић.
Заточеници логора Брочице и Крапје радили су на изградњи насипа уз ријеку Струг, а затим на постављању жице и дрвених стражарских кула око будућег логора III Циглана и изградњи првих примитивних барака и насипа уз Саву за заштиту логора од поплава. Јесење кише и честе поплава ријеке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, присилиле су усташе да у новембру преселе два логора на циглану, смештен недалеко од мјеста Јасеновац, уз ријеку Саву, гдје је већ постојало индустријски комплекс (циглана, пилана, фабрика ланаца и мала електрана). Усташе су циглану конфисковале од избјегле српске породице Бачић и употребило је као дио логора. Циглана је од раније била жељезничком пругом спојена на пругу Загреб-Сисак-Новска. Пресељењем логора између 14. и 16. новембра и оснивању новога логора III лично је заповиједао Вјекослав Лубурић, који је у септембру посјетио немачки логор Захсенхаузен и тамо стекао увид у његову организацију. Заточеници су по залеђеном терену морали сами преносити своје бараке, а изнемогле особе су убијане, бацане у Саву или остављане на ливади. Тиме је Јасеновац добио своју праву физиономију, поставши највећи концентрациони и ликвидациони логор и мучилиште свих непоћудних особа, које је режим хапсио и убијао без разлике на њихову националност, што је исказано у »Законској одредби о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре од 25. новембра 1941.
Главни улаз у логор III Циглана
Уз овај највећи, а по својој функцији централни, поступно су формирани и други делови логора. Радна група Кожара основана је крајем јануара 1942. године у самом мјесту Јасеновац. Заточеници су овдје били углавном Јевреји обучени за производњу и прераду коже. Ово је била једна од ријектих група која није била изложена честим и масовним ликвидацијама.
Крајем децембра 1941. и почетком јануара 1942. вођено је неколико борби између усташа и партизана на десној обали Саве, у областима села Доња Градина, Горња Градина и Драксенић. Почетком 1942. године усташе су допремиле у логор Циглана српско становништво села Градине, углавном жене, дјецу и старце. Трупе НДХ су у другој половини јануара потиснуле партизане из овог краја, додатно га утврдили и од њега направили главно стратиште логора Циглана.
Период најинтезивнијих ликвидација
Скоро истовремено са изградњом ровова и бункера у области Доње Градине, бивша казнионица у Старој Градишки је претворена у логор V Стара Градишка. Како у логору III Циглана све до августа 1944. године није постојао женски логор, женске особе, ако претходно не би биле убијене, биле су упућиване су у логор Стара Градишка. Почетком 1942. усташе су успоставиле сигурносни појас који се на сјевер простирао све до обронака Псуња, а на југ до Просаре.
Први заточеници у логору III од новембра 1941. спавали су у сушионици цигала, пошто бараке још увек нису биле подигнуте. Касније су током зиме сами заточеници саградили три мале бараке да их заштити од снега и кише. Изградња првих барака је почека тек неколико дана пред посету Међународне комисије. Тада је у само неколико дана и по јако ниским температура подигнуто шест барака које су добиле електричну струју, затим амбуланта и болница, док су старе бараке срушене. Ако би нето посустао у раду или показивао знакове умора одмах је био убијен. Поубијани су и сви тешки болесници. Због поплава бараке су биле подигнуте на стубове висине око 1 m, испод којих је била наслагана цигла. У свакој од барака спавало је преко 200 људи. Излазак из барака ноћу није био дозвољен, па су заточеници вршили нужду у кибле. Заточеници нису носили никакве ознаке које би их означавале као особе које су због неког одређеног разлога лишене слободе, нити су носили кажњеничку одећу или биле обиљежене бројевима. Два дана прије доласка Међународне комисије издвојени су сви логораши који су лоше изгледали, али нису били убијени због немогућности сахрањивања у смрзнутој земљи, па су скривани од Међународне комисије у самом мјесту Јасеновац. Када је 6. фебруара 1942. године у разгледавање логора дошла Међународна комисија, заточеницима су подијељене траке с бројевима: Јеврејима жуте, Србима бијеле или плаве, а Хрватима црвено-бијеле.
План логора III
У близини циглане конструисана је примитивна пећ за спаљивање лешева по нацрту Доминика Пићилија. Спаљивање лешева се показала неуспешно, па је она срушена после три мјесеца.
Допис из марта 1942. о упућивању Јевреја из Високог у Јасеновац и Стару Градишку.
Допис генерала Домобранства Ивана Прпића од 27. априла 1942. да логор Јасеновац може примити неограничени број заточеника и да се сви ухваћени партизани шаљу у Јасеновац
Изузетно хладна и снијежна зима 1941/1942. изазвала је велики поплаве у области Јасеновца. Босански партизани су између 3. и 4. априла прешли Саву и евакуисали село Јабланац, које су усташе касније претворили у јасеновачку економију. Због висококих вода партизани нису успјели да евакуишу село Млака. Средином априла 1942. године усташка сатнија из Јасеновца упала је у Млаку и одвјела цјелокупно српско становништво у логор, иако су месец дана раније сви били покатоличени. Жена и дјеца су одведени у логор Стара Градишка, док су мушкарци одвједени у логор Земун, одакле су радно способни мушкарци депортовани у логоре у Њемачкој или Норвешкој.
Један од највише инкриминирајућих усташких докумената у вези с Јасеновцем је окружница у којој генерал Иван Прпић обавештава да логор Јасеновац може примити неограничени број заточеника и наређује да се сви заробљени партизани шаљу у Јасеновац. Тај документ имплицира да је мјесто за нове затворенике добивено убијањем старих и повећањем капацитета логора. Цијела села Млака и Јабланац су маја 1942. претворене у логорске економије на ком су у сезони пољопривредних радова радиле жене заточене у Старој Градишки. После завршетка радова, већина жена је била ту убијена, док је мањи дио враћен у логор.
Наредбом Усташке надзорне службе од 16. маја 1942. године све подручне оружничке станице морали су послати све Роме у Јасеновац. Третман Рома у логори је био посебно окрутан и нехуман. Готово нити један Ром упућен у логор, без обзира на узраст и пол, није изашао из њега жив. Највећи дио Рома био је смјештен је у Уштици, у напуштене куће српских породица које су насилно исељене 8. маја 1942. када је дио становника упућен у јасновачке логоре, а део је преко логора Земун послат на присилни рад у Њемачку и Норвешку. У Уштици је маја и јуна 1942. образован Цигански логор. Само мали дио Рома је био распоређен у радне групе, а радили су најтеже послове. Радили су као гробари у Градини, гдје су морали скидати и сортирати одјећу са тек убијених жртава.
Љето 1942. био период најинтезивнијих ликвидација логораша. Током јуна у логоре Циглану и Стара Градишка свакодневно су стизало нови велики транспорти из Сријема, Славоније, Босне и осталих крајева НДХ, а кулминација је била у јулу 1942. после битке за Козару када је у логор доведено на десетине хиљада људи, углавном жене, дјеце и стараца. Дио њих је преко Јасеновца послат у друге дијелове НДХ (Славонију, ђаковачки крај, Мославину и Билогору), дио њих је остао у логору, гдје је већина убрзо убијена, док је дио радно способни мушкараца и жена депортован на присилни рад у Њемачку. У јулу 1942. укинут је логор Ђаково, а преостали затвореници одведени у Јасеновац. У Млаци се јула 1942. године налазило 9176 мајки са дјецом.
На подстицај Диане Будисављевић, у јулу 1942. започела је акција спасавања дјеце из логора. Будисављевићева је преко капетана Вермахта добила дозволу за одвођење дјеце из Старе Градишке, Млаке и Јабланца у Загреб. У Загребу су дјеца добила основну негу, али су упркос томе многа дјеца, а нарочито млађа умрла од болести и исцрпљености од боравка у логорима. Из Загреба дјеца су затим су пребацивана у дјечја прихватилишта у Јастребарском, Реци, Горњој Ријеци и Сиску, од којих је прихватилиште у Сиску било прави дјечји логор. У току августа преко 2000 дјеце је пребачено у логор Сисак. Тек у августу је добијена дозвола да се дјеца могу удомљавати по породицама, а удомљавање је вршено преко Каритаса Загребачке надбискупије. Преко транспортних листа и других извора Будисављевићева и њени сарадници су саставили картотеку од око 12.000 дјеце која је у то вријеме прошла кроз Загреб. Акција Диане Будисаваљевић око спасавања дјеце и слања хране и лијекова дјеци у логорима настављена је до краја рата.
Зид од цигала око логора логораши су почели да граде у јулу 1942.
Погром деце:
У процесу „прочишћења Хрватске нације“, српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945, више од 73.316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место у целој Европи где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.
Од децембра 1941. до априла 1942, у Јасеновцу, усташе су побиле 19.544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942. Један од ретких преживелих дечака-логораша, Милан Басташић из Грубишног Поља, описао је свој боравак и спашавање из логора смрти у својој књизи Билогора и Грубишно Поље 1941—1991. У усташком логору Јасеновац страдало је српске деце до 12 година старости 19,544. (хрватске и муслиманске је било у занемарљиво малом броју, и никада зато што су припадници тих народа). Врло битно је рећи и то да је огроман број дјеце, око 12.000 хиљада, био спашен од усташког погрома,(Између осталих, Дијана Будисављевић и десетине разложних и племенитих Хрвата) што значи да је замисао била да се сва дјеца Козаре, Поткозарја и Крајине побију. (Од кога су ова дјеца спашавана: од Хрватских усташа у званичној државној творевини: Независна Држава Хрватска ). Овом броју мора се додати и „Око 15 000 ромске дјеце ... а егзактно имамо око 8 000 имена и презимена“, (Ацковић).
„Дјеца доведена у Јасеновачки логор 1942. године била су необично здрава и лијепа. Нитко у логору није видио љепше, паметније и здравије дјеце. Помислили бисмо да су их нацисти бирали“.”
У Незавсној Држави Хрватској, је извршен погром, новијој историји непознат и по броју убијених и по методама, над нехрватским становништвом у Босанској Крајини и Хрватској. Овај погром је виши од геноцида. Ни правна, ни морална терминологија не познају примерену квалификацију за овкаву нељудскост. Истина о овом погрому српске, ромске и јеврејске деце није потребна само жртвама већ и хрватској деци, а нарочито у познатим констелацијама српско-хрватских историјских односа.
На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани „Макс“ је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом говору рекао:
„и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело време боравка Турака у Европи.”
Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.
Сам логор је био систем од 5 главних кампова и неколико мањих кампова и губилишта који су покривали укупно око 210 km² близу ушћа Уне у Саву
Кампови су бил:
Камп I Брочице
Камп II Крапје
Камп III Циглана
Камп IV Кожара
Камп V Стара Градишка
Додатна блиска подручја са губилиштима су била: Градина, Јабланац, Уштице, Млака, Дубица (кречана), и Граник (на реци Сави).
Формиран је у августу 1941. године у околини истоименог градића, а уништиле су га усташе априла 1945. године да би сакриле своје злочине. „Радни логор Јасеновац“, како га назива хрватска државна администрација, био је стратиште за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста, полова, старосних доби, социјалних, образовних и других профила, као и за комунисте,партизане, помагаче и симпатизере Срба, Рома и Јевреја.
Систем логора Јасеновац је био злогласан по варварским методама и великом броју жртава. Логор Јасеновац је био први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао све до краја њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и деца.
Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу осмислио Вјекослав Лубурић, који је био и његов први командант.
Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 km југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску и у Јастребарском, а женски логор у Старој Градишки југоисточно од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу. У Јасеновцу је Независна Држава Хрватска извршила геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. У њему је страдао и одређен број Хрвата и Муслимана. То су били антифашисти, комунисти и симпатизери и помагачи Србима. Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег рајха, службеног имена „Усташка обрана, Заповједништво сабирних логора Јасеновац“, био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС) односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација те управа и осигурање логора. Уз централни логор III Циглана, поступно су током 1942. формирани и други делови логора: радна група Кожара — основана 1942. године у самом мјесту Јасеновац; логор Стара Градишка — други по величини логор, смјештен унутар објекта бивше казнионице; те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци.
Тачан број жртава у системима логора Јасеновац није никада утврђен. Спомен парк Јасеновац је до 2012. утврдио поименични списак око 83.000 жртава, док су истраживачи Музеја жртава геноцида до сада саставили поименични списак од око 88.000 жртава.
Усташе и културбундовци у логору Крапје или Брочице августа 1941. са предметима конфискованим од првих логораша
Логор Даница је био први логор на територији НДХ, а логор Јадовно је био први логор које су усташе користиле за ликвидације. Јадовно је коришћено од маја 1941. па до августа 1941. када су то подручје преузели Италијани. Стога су власти НДХ приступиле изградњи логора на на другом мјесту.
Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво „за градњу дрвених барака у Јасеновцу“. Власти НДХ су планирале да таоце користе за одводњавање Лоњског поља и градњу насипа дуж пруге Јасеновац-Новска. Иако се као локација логора спомињало мјесто Јасеновац, први заточеници допремани су на пољану поред села Брочице. Логор је основан од 15. до 21. августа 1941, а први затвореници су стигли 20-21. августа да направе бараке у кампу Брочице. Ти први допремљени заточеници били су мушкарци, Срби и Јевреји које усташе нису стигли ликвидирати након затварања комплекса усташких концентрационих логора Госпић—Јадовно—Паг. Први заповједник логора Брочице био је усташки поручник Иван Рако, а подручје логора Крапје осигуравала је 22. сатнија Усташке војнице. Због све бржег прилива заточеника усташе су убрзо приступили изградњи новог логора на ливадама између села Крапје и Плесмо, неколико километара југозападно од Брочица, према ријеци Сави. Од првих 600 заточеника из Госпића, око 300 људи, углавном Јевреја је упућено у Крапје осам дана по доласку, гдје су спавали на отвореном јер су се бараке тек градиле. Осим логораша са Пага и из Госпића, у нови логор су почели доводити други заточеници. Први заповједник логора Крапје био је поручник Анте Марић, а чували су га припадници постројбе 14. и 17. сатније Усташке војнице. Најранији пронађени документ у ком се помиње логор Јасеновац датиран је на 11. септембар у писму Диде Кватерника Главном стожеру домобранства у ком даје инструкције да се око 50 ухваћених особа из Бијељине отпреми у овај логор. До октобра 1941. логори Брочице и Крапје били су углавном самостални, а привремено заповједништво је у мјесту Јасеновац је водило бригу само око прехране талаца. Привремено заповједништво је било директно подређено Уреду III Усташке надзорне службе у Загребу, чији је руководилац до децембра 1942. био Вјекослав Лубурић. Први заповједник система логора Јасеновац од октобра 1941. био је Лубурићев замјеник Ивица Матковић. Од октобра 1941. до прољећа 1942. заповједник сабирног логора био је Ивица Бркљачић, Љубо Милош је био заповједник радне службе у логору Циглана, а заповједник логора Јосо Матијевић.
Заточеници логора Брочице и Крапје радили су на изградњи насипа уз ријеку Струг, а затим на постављању жице и дрвених стражарских кула око будућег логора III Циглана и изградњи првих примитивних барака и насипа уз Саву за заштиту логора од поплава. Јесење кише и честе поплава ријеке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, присилиле су усташе да у новембру преселе два логора на циглану, смештен недалеко од мјеста Јасеновац, уз ријеку Саву, гдје је већ постојало индустријски комплекс (циглана, пилана, фабрика ланаца и мала електрана). Усташе су циглану конфисковале од избјегле српске породице Бачић и употребило је као дио логора. Циглана је од раније била жељезничком пругом спојена на пругу Загреб-Сисак-Новска. Пресељењем логора између 14. и 16. новембра и оснивању новога логора III лично је заповиједао Вјекослав Лубурић, који је у септембру посјетио немачки логор Захсенхаузен и тамо стекао увид у његову организацију. Заточеници су по залеђеном терену морали сами преносити своје бараке, а изнемогле особе су убијане, бацане у Саву или остављане на ливади. Тиме је Јасеновац добио своју праву физиономију, поставши највећи концентрациони и ликвидациони логор и мучилиште свих непоћудних особа, које је режим хапсио и убијао без разлике на њихову националност, што је исказано у »Законској одредби о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре од 25. новембра 1941.
Главни улаз у логор III Циглана
Уз овај највећи, а по својој функцији централни, поступно су формирани и други делови логора. Радна група Кожара основана је крајем јануара 1942. године у самом мјесту Јасеновац. Заточеници су овдје били углавном Јевреји обучени за производњу и прераду коже. Ово је била једна од ријектих група која није била изложена честим и масовним ликвидацијама.
Крајем децембра 1941. и почетком јануара 1942. вођено је неколико борби између усташа и партизана на десној обали Саве, у областима села Доња Градина, Горња Градина и Драксенић. Почетком 1942. године усташе су допремиле у логор Циглана српско становништво села Градине, углавном жене, дјецу и старце. Трупе НДХ су у другој половини јануара потиснуле партизане из овог краја, додатно га утврдили и од њега направили главно стратиште логора Циглана.
Период најинтезивнијих ликвидација
Скоро истовремено са изградњом ровова и бункера у области Доње Градине, бивша казнионица у Старој Градишки је претворена у логор V Стара Градишка. Како у логору III Циглана све до августа 1944. године није постојао женски логор, женске особе, ако претходно не би биле убијене, биле су упућиване су у логор Стара Градишка. Почетком 1942. усташе су успоставиле сигурносни појас који се на сјевер простирао све до обронака Псуња, а на југ до Просаре.
Први заточеници у логору III од новембра 1941. спавали су у сушионици цигала, пошто бараке још увек нису биле подигнуте. Касније су током зиме сами заточеници саградили три мале бараке да их заштити од снега и кише. Изградња првих барака је почека тек неколико дана пред посету Међународне комисије. Тада је у само неколико дана и по јако ниским температура подигнуто шест барака које су добиле електричну струју, затим амбуланта и болница, док су старе бараке срушене. Ако би нето посустао у раду или показивао знакове умора одмах је био убијен. Поубијани су и сви тешки болесници. Због поплава бараке су биле подигнуте на стубове висине око 1 m, испод којих је била наслагана цигла. У свакој од барака спавало је преко 200 људи. Излазак из барака ноћу није био дозвољен, па су заточеници вршили нужду у кибле. Заточеници нису носили никакве ознаке које би их означавале као особе које су због неког одређеног разлога лишене слободе, нити су носили кажњеничку одећу или биле обиљежене бројевима. Два дана прије доласка Међународне комисије издвојени су сви логораши који су лоше изгледали, али нису били убијени због немогућности сахрањивања у смрзнутој земљи, па су скривани од Међународне комисије у самом мјесту Јасеновац. Када је 6. фебруара 1942. године у разгледавање логора дошла Међународна комисија, заточеницима су подијељене траке с бројевима: Јеврејима жуте, Србима бијеле или плаве, а Хрватима црвено-бијеле.
План логора III
У близини циглане конструисана је примитивна пећ за спаљивање лешева по нацрту Доминика Пићилија. Спаљивање лешева се показала неуспешно, па је она срушена после три мјесеца.
Допис из марта 1942. о упућивању Јевреја из Високог у Јасеновац и Стару Градишку.
Допис генерала Домобранства Ивана Прпића од 27. априла 1942. да логор Јасеновац може примити неограничени број заточеника и да се сви ухваћени партизани шаљу у Јасеновац
Изузетно хладна и снијежна зима 1941/1942. изазвала је велики поплаве у области Јасеновца. Босански партизани су између 3. и 4. априла прешли Саву и евакуисали село Јабланац, које су усташе касније претворили у јасеновачку економију. Због висококих вода партизани нису успјели да евакуишу село Млака. Средином априла 1942. године усташка сатнија из Јасеновца упала је у Млаку и одвјела цјелокупно српско становништво у логор, иако су месец дана раније сви били покатоличени. Жена и дјеца су одведени у логор Стара Градишка, док су мушкарци одвједени у логор Земун, одакле су радно способни мушкарци депортовани у логоре у Њемачкој или Норвешкој.
Један од највише инкриминирајућих усташких докумената у вези с Јасеновцем је окружница у којој генерал Иван Прпић обавештава да логор Јасеновац може примити неограничени број заточеника и наређује да се сви заробљени партизани шаљу у Јасеновац. Тај документ имплицира да је мјесто за нове затворенике добивено убијањем старих и повећањем капацитета логора. Цијела села Млака и Јабланац су маја 1942. претворене у логорске економије на ком су у сезони пољопривредних радова радиле жене заточене у Старој Градишки. После завршетка радова, већина жена је била ту убијена, док је мањи дио враћен у логор.
Наредбом Усташке надзорне службе од 16. маја 1942. године све подручне оружничке станице морали су послати све Роме у Јасеновац. Третман Рома у логори је био посебно окрутан и нехуман. Готово нити један Ром упућен у логор, без обзира на узраст и пол, није изашао из њега жив. Највећи дио Рома био је смјештен је у Уштици, у напуштене куће српских породица које су насилно исељене 8. маја 1942. када је дио становника упућен у јасновачке логоре, а део је преко логора Земун послат на присилни рад у Њемачку и Норвешку. У Уштици је маја и јуна 1942. образован Цигански логор. Само мали дио Рома је био распоређен у радне групе, а радили су најтеже послове. Радили су као гробари у Градини, гдје су морали скидати и сортирати одјећу са тек убијених жртава.
Љето 1942. био период најинтезивнијих ликвидација логораша. Током јуна у логоре Циглану и Стара Градишка свакодневно су стизало нови велики транспорти из Сријема, Славоније, Босне и осталих крајева НДХ, а кулминација је била у јулу 1942. после битке за Козару када је у логор доведено на десетине хиљада људи, углавном жене, дјеце и стараца. Дио њих је преко Јасеновца послат у друге дијелове НДХ (Славонију, ђаковачки крај, Мославину и Билогору), дио њих је остао у логору, гдје је већина убрзо убијена, док је дио радно способни мушкараца и жена депортован на присилни рад у Њемачку. У јулу 1942. укинут је логор Ђаково, а преостали затвореници одведени у Јасеновац. У Млаци се јула 1942. године налазило 9176 мајки са дјецом.
На подстицај Диане Будисављевић, у јулу 1942. започела је акција спасавања дјеце из логора. Будисављевићева је преко капетана Вермахта добила дозволу за одвођење дјеце из Старе Градишке, Млаке и Јабланца у Загреб. У Загребу су дјеца добила основну негу, али су упркос томе многа дјеца, а нарочито млађа умрла од болести и исцрпљености од боравка у логорима. Из Загреба дјеца су затим су пребацивана у дјечја прихватилишта у Јастребарском, Реци, Горњој Ријеци и Сиску, од којих је прихватилиште у Сиску било прави дјечји логор. У току августа преко 2000 дјеце је пребачено у логор Сисак. Тек у августу је добијена дозвола да се дјеца могу удомљавати по породицама, а удомљавање је вршено преко Каритаса Загребачке надбискупије. Преко транспортних листа и других извора Будисављевићева и њени сарадници су саставили картотеку од око 12.000 дјеце која је у то вријеме прошла кроз Загреб. Акција Диане Будисаваљевић око спасавања дјеце и слања хране и лијекова дјеци у логорима настављена је до краја рата.
Зид од цигала око логора логораши су почели да граде у јулу 1942.
Погром деце:
У процесу „прочишћења Хрватске нације“, српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945, више од 73.316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место у целој Европи где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.
Од децембра 1941. до априла 1942, у Јасеновцу, усташе су побиле 19.544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942. Један од ретких преживелих дечака-логораша, Милан Басташић из Грубишног Поља, описао је свој боравак и спашавање из логора смрти у својој књизи Билогора и Грубишно Поље 1941—1991. У усташком логору Јасеновац страдало је српске деце до 12 година старости 19,544. (хрватске и муслиманске је било у занемарљиво малом броју, и никада зато што су припадници тих народа). Врло битно је рећи и то да је огроман број дјеце, око 12.000 хиљада, био спашен од усташког погрома,(Између осталих, Дијана Будисављевић и десетине разложних и племенитих Хрвата) што значи да је замисао била да се сва дјеца Козаре, Поткозарја и Крајине побију. (Од кога су ова дјеца спашавана: од Хрватских усташа у званичној државној творевини: Независна Држава Хрватска ). Овом броју мора се додати и „Око 15 000 ромске дјеце ... а егзактно имамо око 8 000 имена и презимена“, (Ацковић).
„Дјеца доведена у Јасеновачки логор 1942. године била су необично здрава и лијепа. Нитко у логору није видио љепше, паметније и здравије дјеце. Помислили бисмо да су их нацисти бирали“.”
У Незавсној Држави Хрватској, је извршен погром, новијој историји непознат и по броју убијених и по методама, над нехрватским становништвом у Босанској Крајини и Хрватској. Овај погром је виши од геноцида. Ни правна, ни морална терминологија не познају примерену квалификацију за овкаву нељудскост. Истина о овом погрому српске, ромске и јеврејске деце није потребна само жртвама већ и хрватској деци, а нарочито у познатим констелацијама српско-хрватских историјских односа.
На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани „Макс“ је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом говору рекао:
„и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело време боравка Турака у Европи.”
Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.
Сам логор је био систем од 5 главних кампова и неколико мањих кампова и губилишта који су покривали укупно око 210 km² близу ушћа Уне у Саву
Кампови су бил:
Камп I Брочице
Камп II Крапје
Камп III Циглана
Камп IV Кожара
Камп V Стара Градишка
Додатна блиска подручја са губилиштима су била: Градина, Јабланац, Уштице, Млака, Дубица (кречана), и Граник (на реци Сави).
Primjedbe
Objavi komentar
Svi vulgarni, uvredljivi na vjersko-nacionalnoj osnovi komentari posjetitelja će biti uklonjeni!