Ne dopustite da vas lažu da je RELIGIJA U SFRJ BILA ZABRANJENA

Milan Đurić je rođen 1969. godine u Smederevu, gde je završio školu, zaposlio se, objavio knjigu pesama, radio na tri fanzina, publikacija izrađenih iz ljubavi prema nekom umetniku/delu: „?“, „Cveće zla“ i „Krv i mozak“, izgubio posao, radio tu i tamo, trenutno se bavi internet marketingom i još uvek nosi minđušu u desnom uvetu probušenom 16. oktobra 1986. godine. Još uvek ga zovu Đura panker i još uvek sluša pank. Ima sina od 18 godina koji ne sluša pank.

Tekst koji je poslala redakciji portala Dnevno.rs o njenim sećanjima na život u Jugoslaviji, radnim akcijama i trenutku od pre 35 godina kada je javljeno da je doživotni predsednik SFRJ Josip Broz Tito preminuo, prenosimo u celosti.

Krajem 1987. godine sam kroz prozore Tehničke škole (tada Obrazovni centar „Milentije Popović“) u Smederevu tokom časova poslepodnevne nastave posmatrao ljude koji su se sa posla vraćali kućama. Vraćali su se iz „16. oktobra“, „Zmaja“, „Fabrike kompresora“, „Heroj Srbe“ i drugih fabrika i preduzeća koja su se nalazili u onom delu grada koji se sada zove veoma zvučno: industrijska zona.

Išao sam u četvrti razred srednje škole i završavao za metalostrugara. Probuđeni hormoni tinejdžera, buntovnost mladog pankera (koji je, uzgred budi rečeno, uvo probušio godinu dana pre toga, 16. oktobra na Dan oslobođenja Smedereva u Drugom svetskom ratu), otpor sistemu školovanja, umor od „silnog“ učenja i roditelja koji neprestano samo podsećaju na domaće, nikako se nisu poklapali sa tom slikom koju sam video kroz prozor – slikom nasmejanih, raspričanih ljudi, koji sa svojih poslova idu svojim domovima.

Tada sam veoma silno želeo da i ja budem deo te slike, da nestane „mučenja“ svakodnevnog odlaska u školu, da imam posao, da primam platu, da budem odrastao čovek. Bio sam stipendista „Heroj Srbe“ i znao sam da me posao čeka. Dakle, kruška je bila na grani i samo ju je trebalo uzbrati. Sve se to završilo jednim šamarom koji sam dobio od majke nakon što sam joj izneo svoj plan o napuštanju škole i zapošljavanju. Završio sam i četvrtu godinu, šamar zaboravio, kao stipendista se i zaposlio. Postao sam deo te reke ljudi koja je u 14 časova išla kući.

Oprostićete mi na maloj digresiji, ali je ona potrebna za one koji nisu živeli u SFRJ.

Odrastao sam u društvenom stanu, 54 kvadrata, baba, otac, majka, brat i ja. Ja sam kršten u crkvi, brat nije. I ne dopustite da vas lažu da je religija bila zabranjena u SFRJ. Mi smo, pored neizostavnih 1. maja, 29. novembra i Nove godine, slavili i Uskrs i Božić i krsnu slavu. Nikada se to nije krilo. Gosti su dolazili na slavu, mi smo išli na slave. A ja sam se zanimao za svašta. Čitao sam Bibliju, Kuran, delove Talmuda i to sve dok sam išao najpre u pionirsku pa omladinsku političku školu gde smo dodatno, pored časova marksizma u školi, učili i više o marksizmu, samom Marksu, Engelsu, Lenjinu i drugim revolucionarima i revolucionarnim misliocima. Drug Staljin je jedini bio persona non grata, ali nije ovaj tekst o tome.

Da završim sa digresijom: i ponovo ne dopustite da vas lažu da su oni koji nisu bili u Partiji bili osobe drugog reda. Možda su neki imali neprijatnosti zbog toga, ali ja nisam. Iako sam na samom završetku političke škole na poziv predavača da pitamo ukoliko nam nešto nije jasno pre nego što nam podele članske karte Partije, ustao i zapitao: „Pa vi ćete sve nas primiti u Partiju? A šta je sa mišlju Marksa da se proleterska partija gradi na kvalitetu, a ne kvantitetu?“. Jedini (od svih prisutnih) nisam postao član Partije ali, kao što rekoh, nisam imao problema zbog toga.

Dakle, postao sam pripadnik radničke klase. Radnik samoupravljač, kako se to tada zvalo. Imao sam fiksno radno vreme, dobru pripravničku platu koju nisam mogao da potrošim i kad ostavim deo za kuću, plaćeno penzijsko, besplatno zdravstvo, platu na vreme. Meni je, ipak, bilo daleko važnije to što sam tada mogao mnogo više da putujem. Putovalo se i do tada. Svake godine sa roditeljima i rođacima iz Sarajeva na more 14 dana (Makarska, Split, Brač, razni kampovi u prirodi…) pa u Sarajevo još toliko, pa oni kod nas za Prvi maj.



Kažu i da je naš pasoš vredeo mnogo. Vize nisu postojale, a na nekim granicama je bilo dovoljno samo ga i pokazati. Ja to ne znam. Nisam ga imao. Zašto? Pa nije mi bio potreban. Dok sam bio školarac, na ćaletovu “reži kartu”, koju su imali svi koji su radili pri železnici pa i njihove porodice, i nešto skupljenog novca moglo se otputovati nekim praznikom do drugara u Kragujevac, Novi Sad ili Skopje. Kada sam dobio svoju “reži kartu” i imao svoje prihode, svaki vikend je bio moj.

Iako bez interneta, mobilnih telefona, pa čak i fiksnog telefona, uvek smo bili u toku sa događanjima. Poštom su nam stizala pisma sa flajerima-reklamama za koncerte, fanzini koji su se bavili andergraund scenom i obuhvatali sve, od umetnosti, preko stripova do muzike. Tako smo znali kada su i gde koncerti, pošto su karte bile u pretprodaji pa smo se putem te “snejl mejl” komunikacije sasvim fino organizovali.

Dešavalo mi se neki put, kada platu dobijamo petkom, da ujutro ponesem štednu knjižicu (ne, nije bilo kartica, morala je teta za šalterom da unese iznos plate i manuelno oduzme ono što podignem, te da sve to overi grandioznim udarcem dva pečata), odradim smenu, ponosno prođem pored škole nadajaći se da me neko od školaraca gleda, odem u banku, podignem novac, sednem na prvi autobus za Beograd i posle u voz za tamo gde se nešto dešava. Motorhead u Ljubljani, Exploited i u Ljubljani i u Beogradu. Anti Nowhere League i MDC u Zagrebu, Disorder i Patareni u Sarajevu. KBO! i Trulu Koaliciju u više mesta. Six Pack u Smederevskoj Palanci. Da ne zaboravim divni vikend u Laškom, u nasleđenom dvorcu našeg drugara Miloša, gde smo uživali u It’s Not For Sale, Strelnikoff i nekoliko interesantnih džem sešna, a sve upakovano u kulturnu manifestaciju Pivo in cvetje (Pivo i cveće – za vas koji niste čitali lektiru na slovenačkom).

Imali smo i naše bendove: M-48, BBN, UnR i svirali svuda gde su hteli da nas prime. Pre koncerta bi svratili do drugara koji bi nam kupio kartu u pretprodaji pa bismo bili i njihovi gosti. Taman i da se upoznamo. Da vidimo ta lica koja smo do tada samo zamišljali iza slova na papiru. Tako sam i gostovao i ugošćavao Mariborce, Ljubljančane, Zagrepčane, Sarajlije, Dobojce, Novosađane, Beograđane, Skopljance… oprostiće mi oni koje nisam pomenuo. Pravili smo koncerte i u Smederevu. Mladi, još maloletni, sve bismo organizovali, a bendovi bi dolazili da sviraju samo za iznos putnih troškova. Tako su i, kasnije poznati, Atheist Rap svoj prvi koncert van Novog Sada imali u Smederevu.

Kada nije bilo koncerata, putovali smo da se upoznajemo i družimo. Ruma, Šabac, Jagodina (tada Svetozarevo), Donji Milanovac, Slavonski Brod, Subotica… U to neko vreme sam izdao i svoju prvu (za sada i jedinu) zbirku pesama a njena promocija je održana pred koncert Fear og Dog i Patarena u Novom Sadu.

I nikad nismo imali problema. Ni sa policijom (tada je to bila milicija), niti nas je neko ikada zavrnuo za kintu koju smo slali za karte u pretprodaji, niti smo ikada naišli na negostoprimstvo ma gde se našli. U sred Zagreba, na primer, ulazili smo ljudima u kuće, u njihove živote u društvenim stanovima od 54 kvadrata i postajali njihovi gosti, njihova deca.

Na kraju vikenda polako bi smo se opraštali: „Dođite nam opet“, „Vi ste tako divna deca“, „Piši obavezno i pošalji mi onaj fanzin“. Pa ponovo u voz, ovog puta u drugom smeru, ponovo u autobus, ovog puta do Smedereva, pa ako ne stignemo da odspavamo – pravo na posao. I tako do sledećeg vikenda.

Izvor: Dnevno.rs