NESLOŽNA BRAĆA GERING

NESLOŽNA BRAĆA GERING: Jedan je bio oholi nacista i Hitlerova desna ruka, a drugi je spasavao Jevreje!

TOKOM MAJA 1945, DOK SE DRUGI SVETSKI RAT BLIŽIO KRAJU, DVOJICA BRAĆE, HERMAN I ALBERT GERING, SRELI SU SE U TRANZITNOM ZATVORU U AGUSBURGU, NAKON ŠTO SU IH UHAPSILI SAVEZNICI.


Herman, stariji brat, izvinio se Albertu što sada mora da pati zbog njega. Braća su se zagrlila u sudnici.

- Bićeš uskoro slobodan. Onda se pobrini za moju ženu i decu. Zbogom – poručio je Herman Albertu.

To im je bio poslednji susret.

Dva brata nisu imala ništa zajedničko osim prezimena, koje i danas izaziva jezu kod ljudi, čak i 75 godina kasnije. Njihova priča o političkom neslaganju i rivalstvu je jedna od najzanimljivijih iz Drugog svetskog rata.


I izgledom su se razlikovali. Herman je bio smeo i grub, plavih očiju, dok je smeđooki Albert bio melanholičan i nostalgičan,  piše “Miror”.

Herman Gering bio je visoki zvaničnik nacističke mašinerije Nemačke. Uzdigao se u sam vrh stranke, nadgledajući stvaranje Gestapa, i postao komandant Luftvafea, vazdušnih snaga. U jednom trenutku bio je drugi najmoćniji čovek u Nemačkoj.

Stoga bi zadnja stvar koju bi neko očekivao da postoji u vezi sa njim bila subverzivni, antinacistički nastrojen brat, kakav je bio Albert.

Rođen 9. marta 1895, Albert je umro kao nepoznata osoba 20. decembra 1966.

Dok je tajna borba Oskara Šindlera za spasavanje jevrejskih života postala poznata u svetu zahvaljujući filmu Stivena Spilberga “Šindlerova lista”, Albertova priča o hrabrosti i žrtvi još nije ispričana.

Tokom Prvog svetskog rata Herman je postao pilot i nacionalni heroj, a posle rata je upisao smer za mehaničkog inženjera na Tehničkom univerzitetu u Minhenu 1919. Tu je sreo Hajnriha Himlera, jednog od budućih arhitekti nacističkog genocida. Albertu, koji je ostao politički pasivan, instinktivno se nije dopao nacistički pokret.

U međuvremenu je Herman postao stalni gost u minhenskim pivnicama, gde je naišao na mladog Adolfa Hitlera.

Hitler je 1923. pokušao da preuzme vlast državnim udarom. Članovi partije sukobili su se sa policijom u Minhenu.

Herman, koji je u međuvremenu postao komandir prvih nacističkih snaga, pogođen je u kuk i prepone tokom sukoba. Zbog toga je imao bolove i postaje zavistan od morfijuma. Proteran je iz zemlje na četiri godine, da bi se vratio nakon političke amnestije i bio izabran u Rajhstag kao nacistički kandidat 1928.

Tokom njegovog egzila, razvio se 12-godišnji jaz između braće – Albert se sramio političkih poteza svog starijeg brata. Preselio se u Austriju, ali su se nakon aneksije te zemlje nacističkoj Nemačkoj 1938. dva brata ponovo spojila.

Albert je u Austriji uhapšen jer je udario dvojicu nacista koji su terali staricu da nosi znak sa natpisom “Ja sam prljavi Jevrej” oko vrata.

Organizovao je i nabavku viza za brkstvo svojih jevrejskih prijatelja. Jednom se priključio grupi jevrejskih žena koje su bile prisiljene da ribaju ulicu, nakon čega je SS oficir morao da ih pusti jer nije mogao da dopusti sebi da bude optužen za ponižavanje brata Hermana Geringa.

Geringovi su 1938. bili u Albertovoj vikendici severno od Beča, kad je Herman odobrio svom bratu i sestri po jednu želju. Albert je zatražio oslobađanje austrijskog nadvojvode Josefa Ferdinanda, poslednjeg habsburškog princa Toskane, koji je bio u ozloglašenom logoru Dahau.

Herman mu je ispunio tu želju, a ovo nije bio prvi put da je bio na usluzi Albertu. Njegovo subverzivno ponašanje u Čehoslovačkoj donelo mu je četiri naloga za hapšenje, ali je Herman uvek uskakao da ga izvuče iz nevolje. Njegov osećaj za porodičnu dužnost bio je jači od njegove podređenosti režimu.


Albert je kasnije postao izvozni menadžer za “Škodu” u Pilsenu. On se pojavljivao u koncentracionim logorima sa svojim kamionom i, koristeći se autoritativnim imenom, tražio da mu daju robove za rad, nakon čega je zarobljenike oslobađao u šumama.

Krivotvorio je i bratovljev potpis na dokumentima kako bi pomogao pojedincima da pobegnu, te žmirio na jedno oko na sabotaže u svojoj fabrici koja je imala važne ugovore sa vojskom.

Ali, vlastima je bilo dosta Alberta i 1944. izdat je nalog za njegovu likvidaciju. Albert se krio u Pragu, a Herman je još jednom povukao neke veze.

- Brat mi je rekao da je to bio poslednji put da mi pomaže, jer je i njegova pozicija bila uzdrmana i morao je da zamoli Himlera lično da izglade stvar – rekao je Albert na suđenju u Nirnbergu posle rata.

Mreža se stezala oko njih – Albertove antinacističke subverzije bilo je nemoguće zataškati, čak i za njegovog brata, dok su saveznici pobedjivali naciste u Evropi.


Na kraju su saveznici uhvatili oba brata u maju 1945, a Albert se našao na suđenju zbog svog brata. On je pokazao listu sa 34 imena ljudi koje je spasio. Mnogo tih ljudi je svedočilo u njegovu korist, ali saveznici nisu mogli da poveruju u ovu priču.

Herman je osuđen na smrt vešanjem, ali se ubio cijanidom veče pred egzekuciju. Albert je 1947. konačno oslobođen, ali je zapao u siromaštvo i počeo da se opija. Živeo je od hrane koju su mu donosili ljudi koje je spasio od nacističke mašinerije.

Do 1966, godine njegove smrti, bio je nesrećan čovek, uprkos svemu što je uradio. Dok su nacisti bili na vlasti, spasavalo ga je ime njegovog brata, ali nakon rata isto to ime ga je osudilo na usamljenički, depresivan život.

Tek nedavno je njegova neverovatna priča izašla u javnost i dala još jedan primer nade u teškim vremenima, naveo je “Miror”.